Вести

Сарадња у области инфраструктуре могла би бити опција

Од Лиу Веипинга | Кина Дејли | Ажурирано: 18.07.2022. 07:24

ЛИ МИН/КИНЕСКИ ДЕЈЛИ

Постоје велике разлике између Кине и Сједињених Држава, али са пословне и економске тачке гледишта, разлике значе комплементарност, компатибилност и обострано корисну сарадњу, тако да би две земље требало да теже да обезбеде да разлике постану извор снаге, сарадње и заједничког раста, а не сукоба.

Кинеско-америчка трговинска структура и даље показује снажну комплементарност, а трговински дефицит САД може се више приписати економским структурама две земље. Пошто се Кина налази на средњем и доњем крају глобалних ланаца вредности, док су САД на средњем и вишем крају, две стране морају да прилагоде своје економске структуре како би се носиле са променама у глобалној понуди и потражњи.

Тренутно, кинеско-америчке економске везе обележавају спорна питања као што су растући трговински дефицит, разлике у трговинским правилима и спорови око права интелектуалне својине. Али то је неизбежно у конкурентској сарадњи.

Што се тиче казнених тарифа САД на кинеску робу, студије показују да оне више штете САД него Кини. Зато је смањење тарифа и либерализација трговине у заједничком интересу две земље.

Осим тога, како либерализација трговине са другим земљама може ублажити или надокнадити негативне ефекте преливања кинеско-америчких трговинских спорова, како показују анализе, Кина би требало да настави даље отварање своје економије, развијање глобалнијих партнерстава и помоћ у изградњи отворене светске економије за своју сопствену корист, као и за корист света.

Кинеско-амерички трговински спорови су и изазов и прилика за Кину. На пример, америчке тарифе су усмерене на политику „Произведено у Кини 2025“. А ако успеју да наруше политику „Произведено у Кини 2025“, кинеска напредна производна индустрија ће сносити највећи терет, што ће смањити обим увоза земље и укупну спољну трговину и успорити трансформацију и модернизацију напредне производне индустрије.

Међутим, то Кини такође нуди прилику да развије сопствене врхунске и основне технологије и подстиче њена високотехнолошка предузећа да размишљају изван свог традиционалног начина развоја, да се ослободе велике зависности од увоза и производње оригиналне опреме и да интензивирају истраживање и развој како би олакшале иновације и кренуле ка средњем и вишем крају глобалних ланаца вредности.

Такође, када дође време, Кина и САД би требало да прошире свој оквир за трговинске преговоре како би укључили сарадњу у области инфраструктуре, јер таква сарадња не само да ће ублажити трговинске тензије већ ће и промовисати дубљу економску интеграцију између две стране.

На пример, с обзиром на своју стручност и искуство у изградњи џиновских, висококвалитетних инфраструктурних објеката и коришћење напредних технологија у изградњи инфраструктуре, Кина је у доброј позицији да учествује у плану развоја инфраструктуре САД. А пошто је већина америчке инфраструктуре изграђена 1960-их или раније, многе од њих су завршиле свој животни век и потребно их је заменити или ремонтовати, па сходно томе, „Нови договор“ америчког председника Џоа Бајдена, највећи план модернизације и проширења инфраструктуре САД од 1950-их, укључује програм изградње инфраструктуре великих размера.

Уколико би две стране сарађивале на таквим плановима, кинеска предузећа би се боље упознала са међународним правилима, боље разумела напредне технологије и научила да се прилагоде строгом пословном окружењу развијених земаља, истовремено побољшавајући своју глобалну конкурентност.

У ствари, сарадња у области инфраструктуре може зближити две највеће светске економије, што ће, поред економских користи, такође ојачати међусобно политичко поверење и размену међу људима, и промовисати глобалну економску стабилност и просперитет.

Штавише, с обзиром на то да се Кина и САД суочавају са неким заједничким изазовима, требало би да идентификују могуће области сарадње. На пример, требало би да ојачају сарадњу у области превенције и контроле епидемија и да поделе своја искуства у сузбијању пандемије са другим земљама, јер је пандемија COVID-19 још једном показала да ниједна земља није имуна на глобалне ванредне ситуације у јавном здравству.